twitter
rss

Информациона ера која прогресивно напредује представља еру информација које су нам доступне. Питање које се поставља је на који начин управљамо датим информацијама и да ли знамо да их пронађемо у тренутку када су нам потребне. Како бисмо дошли до информације која се тиче општег знања у области културе требало би да трагамо и исчитавамо доста е-књига које се нуде. Можда смо у жељи да напредујемо заборавили да постоји једниставнији, старомоднији начин. Који је то начин, подсетите се.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=C633

Када је Сократ рекао: „Знам да ништа не знам“ обликовао је мисао непресушног извора знања. Потреба да се научи, сазна, открије је потреба сваког бића, посебно оних којима је потребно упућивање у додатну литературу. Зашто се у васпитно-образовном процесу дешава да ученици чија су интересовања далеко од самог васпитно-образовног процеса буду несхваћени? Ти ученици су често „укалупљени“ у само оне знања која се налазе на нивоу репродукције. Зашто код ученика не бисмо развили потрагу за знањима која су на нивоу синтезе и евалуације? Зато што је лакше замислити просечног ученика и све информације упутити ка обликовању питања и задатака који остварују образовне стандарде на основном нивоу. Лакши пут није и најисправнији пут. Зато крећемо путем којим се ређе иде. Путем који захтева прилагођавање наставе ученику. Сваком ученику. Зашто је тешко открити шта занима ученика и питања и задатке индивидуалиовати интересовањима ученика? Није тешко. Упућивање ученика на проналажење информација путем интернета може имати и негативне последице по ученика. Зато је важно посегнути за старомодним начином проналажења информација - путем књиге. Књига „Свезнање за децу“ нуди могућност не само проналажења информација него и могућност управљања информацијама које су креативно и необично представљене, а у исто време крајње једноставно и концизно сажете како би задовољиле потражњу за конкретним одговором. Области на које ће задовољити вашу потребу за проналажењем одговора су:

  1. Да ли сте знали?
  2. Свет.
  3. Живи свет.
  4. Научна лабораторија.
  5. Забава.
  6. Историјско благо.
  7. Када се то догодило?
  8. Тачно или нетачно.
  9. Спојите парове.


Сва савремена сазнања о свету и достигнућима у свим областима обликована су тако да подстакну истраживачки дух ученика. Најзанимљивије од свега је што се испод једне чињенице крије ближе објашњење, а све то захваљујући отварању информације. Како је могуће да једна књига понуди отварање ближих информација, можете сазнати само ако потражите књигу „Свезнање за децу“.

П. С. Веровање да нам информациона ера у већој мери користи је делимично погрешан став. Ако знамо да управљамо датим информацијама и да их користимо онда не би требало да буде проблема. Али... Требало би се вратити енциклопедијама у којима је концизно сажета информација која нам је потребна. Значај књиге "Свезнање за децу" лежи у чињеници да је скуп информација дат концизно, креативно и што је набитније на једном месту. Стога, препоручујем ову књигу свој деци, како би обогатила своје знање чињеницама које не могу наћи у свакој књизи. „Свезнање за децу“ је обликовано на начин који ће пробудити истраживачки дух детета. Свака информација је прилика за трагање, а што је најзначајније, прилика за обликовање васпитно-образовног процеса. Да, књигу могу користити и учитељи и учитељице у настави, јер свака од информација може послужити као емоционално-интелектуална припрема ученика за обраду наставне јединице сваког предмета. Да, сваког предмета. Од креативности учитеља/учитељице зависи у ком ће правцу обликовати дату информацију и како ће истом упутити ученике да трагају. Трагање и жеља за знањем би, захваљујући књизи „Свезнање за децу“, требало да буде основа сваког ко се бави васпитањем и образовањем деце.
П.С..С. Хвала издавачкој кући Креативни центар на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.kcknjizara.rs/?b=C633


Јелена Стошић Јовић, М.Sc. 

Када путујеш путевима маште видећеш свакојаке баште. Али овакву башту требало би да удахнеш и видиш, да се никада путујући по свету свог порекла не стидиш. Ово није обична башта, ово није само машта и ма где у животу пошао, знај да си у свом завичају, у Србији, добро дошао. „Путовање по Србији“ није књига песама само, она је пут којим би требало да се водимо, кога би требало сви добро да знамо.

Слика преузета са: http://www.kcknjizara.rs/?b=B223

Србија је земља народа небескога,
Србија је земља народа који се уздиже од земље до Бога,
Србија је земља коју треба обићи са свих страна,
тек тада ћете схватити да живите у земљи без мана.

Ма колико мислили да је тамо негде много боље,
Нема народа на свету који има толико воље,
Симеон Маринковић доказује својом збирком песама много више од реченог,
Читајте и између реедова да бисте дошли до неизреченог.

Пут кроз Србију ће од Шумадије поћи,
преко западне Србије, Великоморавске долине, од Сталаћа до Краљева ћете доћи.
Све од Чачка па до Златибора, долином Ибра и Рашке тражите корене своје,
на водама Лима у Увца, у сливу Јужне Мораве видећете да реке успомене броје.

Путевима источне Србије корачајте полако,
путевима Косова и Метохије тражите своје парче историје које не зна свако.
Дођите до Војводине планинама и рекама које ће да вас прате,
тек тада ћете схватити да корачате путевима који се злате.

Када обиђете све пределе Србије уз помоћ једне књиге,
схватићете да живот није вредан бриге,
схватићете да је живот кратак и да је од живота остало мало,
схватићете да је небески народ једино до чега би требало да нам је стало.

П.С. Ма куда пошли, кући смо дошли. Мислите да није тако, мислите да то није лако. Зажмурите као дете, видећете слике детињства које испред вас лете. Видећете пределе каквих нема у свету, пожелећете да сте попут лептира обишли Србију у лету. Зато ову књигу препоручујем свој деци света, да знају шта треба понети када се обилази планета. Погледе на пределе који су као из маште, погледе на најлепше баштине и баште. Препоручујем је и одраслима свима, посебно онима којима је око срца милина, када помисле да од Србије нема лепшег места ма где год га тражили, у себи да пронађу слике захваљујући којима су се оснажили.
П.С.С. Издавачкој кући Креативни центар до неба хвала, а свима који желите да имате ову књигу цена је мала. Уверите се кликом на линк који следи, инспиришите намлађе да је Српско наслеђе оно што највише вреди: http://www.kcknjizara.rs/?b=B223


Јелена Стошић Јовић, M.Sc.

Када једна мислица постане измислица живот постаје занимљивији него што је икада био. Ко је измислица у роману чија бајковита форма заузима простор на граници између стварног и нестварног? Шта је стварно, а шта нестварно? Како стварност може постати стварнија ако јој додамо мало нестварног сазнајте у роману Весне Ћоровић Бутрић који ће вам понудити много више од приче једног детињства. Замало да заборавим, рецепт за забацу није једино што овај роман крије, ту је и прави правцати рецепт за сладолед од лаванде.


Тачно у 2 сата и 7 минута после поноћи, госпођица Жирамбу је напунила деведесет девет година!О!?Ово није баш свакидашња појава, али дешава се...

Госпођица Жирамбу није обична госпођица. Њене године се не рачунају као године госпођица које познајемо. Свака њена година се рачуна као седам људских година. А деведесет девет година није било мало. Посебно не за створење које је део породице. Створење које и јесте породица. Али...

- Јесте срамота! - знала је Маладина да су оглас у новинама, онај којим „рођаци“ тешка срца поклањају нежну и умилну госпођицу Жирамбу, дали отац и мајка.Чула их је у тишини једног раног јутра како разговарају:- ...чујеш ли је како кашље? - помало јој се мајчин глас губио јер је вероватно устајала из кревета да госпођици Жирамбу донесе воде.- Врло је стара и болесна.- Шта ћемо с њом?! Можда постоји неко место на којем би могла мирно да... - говорио је отац.- ...тихо - знала је мајка која реч би дошла на дно те његове реченице. - Тихо, чуће нас Маладина...

Једино решење за стару госпођицу Жирамбу је било дати оглас у новинама како би је поклонили некоме ко би је чувао до краја живота. Маладина је била која је желела да је чува до краја живота. Заувек. И после вечности. Зато је налазила решења како би „задржала“ госпођицу Жирамбу. Да ли ће Маладина пронаћи одговарајуће решење? Како ће постати део мађионичарске трупе и једног од најпознатијих трикова? Како ће јој тихи пријатељ Тимотије помоћи у њеној мисији налажења решења? Ко је на крају крајева и почетку почетка измислица? Одговоре на ова питања потражите у роману који тражи одговоре од света, роману који жели да упозна свет у свим његовим премисама кроз очи једне девојчице која се не плаши спознаје света.

П.С. Питање одрастања у шареном свету маште и трикова је само један поглед на тмурни свет у коме одрастамо. Како су родитељи успели да одрасту, а да се и даље радују киши? Како су родитељи успели да одрасту а да се сете да прославе деведесет девети рођендан љубимцу? Како су успели да васпитају девојчицу да не живи по оквирима које друштво нуди? Управо због ових питања роман „Измислица“ препоручујем првенствено свим родитељима који не познају оквире. Свима онима који се радују киши. Свима онима који се радују малим радостима које живот носи. Препоручујем га учитељима/учитељицама зато што овај роман нуди могућност за унапређење наставе српског језика, посебно оних часова које сам учитељ/учитељица може да обликује. Питате се како? Сам почетак романа је основа за нови почетак. Како је дошло до почетка - то би био истраживачки задатак ученика. А што се тиче краја романа, истраживачки задатак би могао да гласи: Шта је било после краја? Сам роман је погодан за драмско прилагођавање, тако да је значај примене романа у настави вишеструк. Најзад, препоручујем роман онима којима је и намењен - свој деци света која знају шта ће бити када одрасту (а што је одраслим особама тешко објаснити).
П.С.С. Хвала издавачкој кући Лагуна на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: https://www.laguna.rs/n3514_knjiga_izmislica_laguna.html


Јелена Стошић Јовић, М.Sc.

Да ли сами бирамо ток своје судбине или судбина одређује свој ток много пре него што смо размишљали о икаквом току? Ако сами себи бирамо пут, да ли судбина умеша своје прсте када се најмање надамо? Прича о судбини и њеном току који се мења из године у годину, из сата у сат. Ко би рекао да ће једна млада жена остати удовица у својим најбољим годинама? Ко би рекао да ће остати сасвим сама у тренутку када њен живот изгледа савршено уређеним? Сазнајте ко у роману који никога од вас неће оставити равнодушним, а који је препоручен свима који су довољно зрели да схвате значај судбине и љубави на месту где љубав умире, на месту где се нова љубав рађа.


Седим на угланчаној тамнозеленој клупи, на гробу свог мужа и нервирам се због његовог надгробног споменика.У питању је мали, дискретан природни камен, на њему је угравирано само његово име, Ерјан Валин, написано строгим словима. Једноставан, да не кажем претерано јасан, баш као што је и он сам био.

Друга половина за којом чезнемо није само она која нас допуњује, она нас дефинише. Без друге половине, чини се, никада не бисмо постали дефинисани ни одређени. Када та друга половина напусти наш живот, остајемо недефинисани или се тражимо у дефиницијама по којима смо били одређени. Обичан живот, обичан посао, обични људи око нас. Сви са истим причама, свако од њих на истим местима. Међутим...

Пре неколико недеља први пут сам видела ожалошћеног поред тог вулгарног споменика. Мушкарац мојих година, са постављеном виндјакном у некој вриштећој боји и постављеним качкетом као са заштитом за уши.

Вулгарни споменик поред је био све оно што Ерјан није желео - споменик од белог мермера са златнастим натписом, анђелима, мртвачком главом, ружама и све то на једном споменику. Дезире је приметила споменик много раније. Ко и не би када се поред једноставног налази нешто што је на ивици кича (а можда и само оличење кича). Све у свему, неко ко је обилазио споменик поред је имао своју причу која није ни налик причи која је део живота једне младе удовице.

А онај надгробни споменик у који стално буљи! Какав је то споменик? Изгледа као нешто чиме геометри означавају међу.
Мајка је оцу изабрала овај наш споменик, видим ја да је накинђурен, али видим и сву љубав коју је унела у бирање. Недељама је тражила, наручивала каталоге и остало. Сваког дана је имала нове идеје око украшавања и на крају их је све искористила.
Ерјан. Да ли јој је то отац, или брат, или муж? И ако може да долази и буљи у тај камен дан за даном, зашто није могла да засади бар један цвет на гробу?

Како ће судбина умешати своје прсте у животе који су се „завршили“ смрћу свох оних које су волели? Да ли је крај нечега уствари почетак нечега новог? Како једна бледуњава жена може да постане светлост нечијег живота? Одговоре на ова питања сазнајте у роману чије две приче, две судбине постају једна у тренутку када један осмех на месту где осмеха нема мења све. Ненадано, неприметно а са друге стране очекивано и приметно две супротне душе постају једна на месту где се тело дели од душе.  
П.С. Питања која отвара роман Катарине Мазети нису само питања егзистенције након губитка идентитета. Питање љубави која се рађа на месту где све умире. Питање страсти на месту које је једнолично. Питање посла у колективу који се држи бледих оквира оронулих корица књиге. Минимализам жене и максимализам мушкарца. Једноставна жена са сређеним животом и компликовани мушкарац са несређеним животом. Жена која покушава да се навикне на живот на фарми пуној посла и животиња и мушкарац који покушава да се навикне на  белину стана и књиге који су саставни део живота једне жене. Антоними који у једном тренутку постају синоними. Зато ову књигу не препоручујем деци. Препоручујем је свима онима који су свесни да постоји љубав после љубави. Живот после живота. Љубав након смрти. Смрт након љубави. Свима онима који схватају колико желимо, а колико не можемо утицати на ток судбине. Ни на који ток. Свима онима који су спремни да пливају у неизвесности знајући да све има свој разлог.
П.С.С. Хвала издавачкој кући Одисеја на послатој књизи. Вашу књигу можете пронаћи на: http://www.odiseja.co.rs/index.php/biblioteke/kalipso/375-frajer-sa-susednog-groba-kalipso

Јелена Стошић Јовић, M.Sc.